Kada se renovira dnevna soba, sve što se uradi ostaje vidljivo i dostupno. Kod kupatila je obrnuto. Najveći deo posla, vodovod, kanalizacija, hidroizolacija i nagibi, završi iza pločica i posle toga se ne može ni pogledati ni ispraviti bez rušenja. Zbog toga kupatilo spada u prostorije kod kojih se kvalitet ne meri onim što se vidi na kraju, nego onim što je urađeno u fazama koje niko ne fotografiše. Druga posebnost je što je to jedina prostorija u kojoj se voda svakodnevno prosipa po podu i zidovima, i to godinama, pa svaka slabost pre ili kasnije bude pronađena. Treća je što se kupatilo najčešće nalazi iznad tuđeg stana, pa greška ne pravi problem samo vlasniku. Iz svega toga sledi jedno pravilo koje iskusni majstori ponavljaju. Kod kupatila se ne štedi na onome što se ne vidi, jer se upravo to plaća najskuplje, i to obično kroz nekoliko godina, kada je sve odavno završeno i plaćeno.
Priča koja se ponavlja izgleda ovako. Porodica sredi kupatilo, izabere lepe pločice, novu kadu i modernu sanitariju, i rezultat izgleda odlično. Prve dve godine sve je u redu. Onda se kod komšije ispod pojavi vlažna mrlja na plafonu, tačno ispod tuša. Vlasnik tvrdi da je sve novo i da ne može biti od njega, jer se u kupatilu ništa ne vidi. Kada se stvar ispita, ispostavi se da hidroizolacija ili nije urađena ili je urađena samo na podu, a ne i na zidovima do potrebne visine, pa voda godinama prolazi kroz fugu i spoj i ulazi u estrih. Do trenutka kada se to vidi, materijal ispod je već natopljen, a popravka znači razbijanje novog kupatila. Ono što je posebno gorko je da bi taj sloj koji nedostaje bio jedna od najjeftinijih stavki u celom poslu. Kada se pojavi ovakva sumnja, pre razbijanja se uvek isplati uraditi detekciju curenja i snimanje instalacija, jer se tako tačno vidi odakle voda dolazi.
Kod adaptacije postoji tačan redosled i svako preskakanje se plaća. Prvo ide rušenje i uklanjanje starih obloga i sanitarije, i tu se često otkriju stvari koje se nisu videle, stare cevi, vlaga i loše izvedeni raniji radovi. Zatim ide gruba instalacija, vodovod i kanalizacija, i to je faza u kojoj se određuje sve, pošto se tada fiksiraju položaji svih izlaza. Zatim se radi proba pod pritiskom, instalacija se ostavi pod pritiskom i proverava se da li negde propušta, i to pre nego što se bilo šta zatvori. Zatim ide elektrika i priprema za grejanje ako ga ima. Zatim malterisanje i estrih sa pravilnim nagibima. Zatim hidroizolacija. Tek onda pločice, pa fugovanje, pa montaža sanitarije, i na kraju silikoniranje. Ako se bilo koji korak preskoči ili obavi u pogrešnom trenutku, posledica se ne vidi odmah nego kroz godine.
Kada su cevi jednom u zidu, njihov položaj je konačan. Zbog toga se pre početka precizno odredi raspored, gde tačno ide lavabo, gde ve ce šolja, gde tuš ili kada, gde mašina za veš. Nekoliko detalja se često previdi. Prvi je visina izlaza, jer se ona mora poklopiti sa izabranim modelom sanitarije, pa se sanitarija bira pre nego što se radi instalacija, a ne posle. Drugi je razmak od zida kod ve ce šolje, koji je za svaki tip drugačiji. Treći su revizioni otvori, mesta preko kojih se kasnije prilazi ugradnim vodokotlićima i ventilima, jer bez njih svaka kasnija intervencija znači razbijanje. Četvrti je nagib kanalizacije, jer premali nagib znači sporo oticanje i taloženje, a prevelik znači da voda pobegne a čvrsti deo ostane, pa se javljaju zapušenja. Peti su ventili za svaki potrošač, jer se time kasnije popravka radi bez zatvaranja vode u celom stanu.
Ovo je najjeftinija kontrola u celom poslu i istovremeno ona koja se najčešće preskoči zbog žurbe. Posle završene instalacije, sistem se dovede pod pritisak i ostavi da stoji određeno vreme, a zatim se proverava da li je pritisak pao. Ako jeste, negde postoji propuštanje i ono se rešava dok je sve otvoreno i dok popravka košta gotovo ništa. Ako se ovaj korak preskoči, ista greška se pronalazi tek posle nekoliko meseci, ali tada iza pločica. Isto važi i za kanalizaciju, gde se proverava oticanje i zaptivenost spojeva pre zatvaranja. Uz probu ide i jedna vrlo korisna navika, da se pre zatvaranja instalacije sve fotografiše, uz merenja od ivica zida i poda. Te fotografije su neprocenjive kasnije, kada neko bude bušio zid da okači ogledalo ili policu, jer se tada tačno zna gde su cevi. Ko to jednom uradi, sebi je uštedeo najgluplju moguću havariju.
Ovde se prave najčešće i najskuplje greške. Prva zabluda je da su pločice vodonepropusne. One jesu, ali fuge i spojevi nisu, jer voda kroz njih prolazi vrlo sporo ali neprekidno. Druga zabluda je da je dovoljno zaštititi samo pod. U mokrom delu se zidovi kvase jednako, pa se zaštita mora podići na zidove, i to znatno više nego što ljudi očekuju, naročito u zoni tuša. Treća je da se preskoče uglovi i prodori, spoj poda i zida, kao i mesta gde cevi izlaze iz zida, a upravo su to tačke kroz koje voda najčešće pobegne, pa se tu koriste posebne trake i manžetne. Četvrta je žurba, jer se sloj mora naneti u dva prolaza i mora se ostaviti da se osuši pre postavljanja pločica. Peta se odnosi na podlogu, jer se hidroizolacija nanosi na čvrstu, ravnu i suvu površinu, a ne na materijal koji se mrvi. Sve to zajedno je mali deo ukupnog troška, a odlučuje o tome da li ćete imati problem.
Ako pod nije izveden sa pravilnim padom prema odvodu, voda ostaje da stoji u lokvicama. To nije samo estetski problem, jer stajaća voda znači stalnu vlagu, taloženje kamenca, tamnjenje fuga i vremenom prodiranje kroz najslabiju tačku. Nagib se planira pre estriha i mora biti dovoljan da voda otiče, ali ne toliki da se oseti pod nogama. Kod tuševa u ravni poda ovo je posebno važno, jer se tu skuplja sva voda. Drugi detalj je položaj odvoda, koji mora biti na najnižoj tački, jer se dešava da se sifon postavi na jednom mestu a pad napravi ka drugom. Treći je sifon sam po sebi, njegova visina i pristupačnost, jer se on povremeno mora čistiti. Četvrti je vodeni zatvarač u sifonu, koji sprečava ulazak mirisa iz kanalizacije. Kod sifona koji se retko koristi voda ispari, pa se javi miris, i to se rešava jednostavno, povremenim sipanjem vode.
U kupatilu se svakodnevno oslobađa velika količina vlage, a ona mora negde da ode. Ako nema izlaza, ona se kondenzuje na najhladnijoj površini, na plafonu, u uglovima i oko prozora, i tamo se javlja buđ. Zbog toga je ventilacija jednako važna kao i hidroizolacija, samo se njome niko ne bavi dok se ne pojavi problem. Kod kupatila bez prozora rešenje je ventilator, a važno je da on ne radi samo dok je upaljeno svetlo nego i još neko vreme posle, jer se najveći deo vlage oslobodi baš posle tuširanja. Kod kupatila sa prozorom ključno je kratko i široko provetravanje. Uz to pomažu jednostavne navike, brisanje kabine i stakla posle tuširanja i sušenje peškira izvan kupatila. Kada se buđ jednom pojavi, ona se ne rešava samo brisanjem nego uklanjanjem uzroka, jer se u suprotnom vraća na isto mesto svakih nekoliko nedelja.
Deo odluka koje se donose tokom adaptacije odlučuju o tome koliko ćete kasnije imati posla. Ugradni vodokotlić izgleda uredno ali traži revizioni otvor, jer se bez njega ne može prići mehanizmu. Tuš u ravni poda je praktičan i lako se čisti, ali traži besprekornu hidroizolaciju i tačan pad. Kada je sigurnija sa strane vode ali zauzima prostor. Podno grejanje pomaže da se kupatilo brže suši, ali se mora uskladiti sa ostalim slojevima. Fuge tamnije boje ostaju lepe znatno duže od belih. Slavine sa ugradnim mehanizmom izgledaju moderno ali njihov servis traži prilaz. Silikon je potrošni materijal i obnavlja se na nekoliko godina, i to nije kvar nego normalno održavanje. Kada se sve ovo zna unapred, izbor se pravi svesno, a ne po fotografiji, i kasnija zamena sanitarija i sitne intervencije se rade bez razbijanja.
Kratka lista onoga što majstori najčešće zatiču. Prva je preskočena proba pod pritiskom. Druga je hidroizolacija koja postoji samo na podu ili je uopšte nema. Treća je nedostatak revizionih otvora. Četvrta je pogrešan pad ka odvodu. Peta je fugovanje pre nego što se lepak potpuno osušio, pa se javlja vlaga zarobljena ispod pločica. Šesta je spoj kade i zida rešen samo fugom umesto silikonom, jer se taj spoj mora pomerati i kruta fuga tu uvek pukne. Sedma je vođenje cevi bez ikakve evidencije, pa niko kasnije ne zna gde su. Osma je mešanje faza zbog žurbe, postavljanje pločica dok podloga još nije suva. Deveta je nabavka sanitarije posle izvedene instalacije, pa se sve mora prilagođavati. Deseta, i najskuplja, je štednja na materijalima koji se ne vide, uz obrazloženje da se to ionako neće videti.
Realan rok zavisi od obima, ali postoji nešto što se ne može ubrzati, a to je sušenje. Estrih, malter i hidroizolacija traže vreme, i svako preskakanje tog perioda znači probleme kasnije. Zbog toga se plan pravi tako da postoji rezerva, a ne da se sve radi u jednom naletu. Nekoliko praktičnih saveta. Prvo, kupite sanitariju pre početka, jer se instalacija radi prema njoj. Drugo, obezbedite alternativno kupatilo ako je jedino u stanu, jer se tu najviše greši u proceni. Treće, najavite radove u zgradi i uskladite se sa pravilima o buci. Četvrto, fotografišite svaku fazu pre zatvaranja. Peto, ne menjajte odluke u toku posla, jer svaka promena pomera ceo redosled. Šesto, ostavite malo rezervnih pločica za slučaj kasnijeg oštećenja, jer se ista serija vrlo teško nalazi kasnije. Kada se sve isplanira ovako, adaptacija prođe bez iznenađenja, a kupatilo ostane bez problema decenijama.
Kupatilo je jedna od najskupljih prostorija po kvadratu i istovremeno ona koja se najređe menja. Ljudi ga renoviraju jednom u petnaest ili dvadeset godina, pa se svaka ušteda napravljena na početku razvuče kroz ceo taj period. Cena dobre hidroizolacije, ispravnih nagiba, kvalitetnih ventila i pravilno izvedene instalacije je mali deo ukupnog troška, često manji od cene same keramike. Sa druge strane, šteta koja nastane kod komšije ispod, uz razbijanje novog kupatila i ponovnu ugradnju, obično višestruko premaši ono što je ušteđeno. Uz to dolazi i deo koji se ne meri novcem, vreme, nered u stanu i odnosi u zgradi. Zbog toga se kod ovog posla ne bira samo po ceni nego i po tome ko radi i kako, a najvažnija pitanja se rešavaju pre početka, dok se sve još može promeniti, pa je i dogovor i izlazak na teren pre početka radova najjeftiniji korak u celoj adaptaciji.
