Najveći broj ljudi koji postavi video nadzor smatra da je time posao završen. Kamere stoje, lampica svetli, snimak se negde beleži. Kada se nešto zaista desi, tek tada se otkrije koliko je taj sistem stvarno vredeo. U praksi se najčešće nailazi na jedan od nekoliko problema. Snimak postoji ali je lice neprepoznatljivo. Postoji ali je događaj bio van vidnog polja. Postoji ali se prebrisao pre nego što je iko stigao da ga preuzme. Postoji ali je toliko mračan da se ništa ne razaznaje. Ili uređaj uopšte nije snimao već mesecima, a niko to nije primetio. Zbog toga vredi razdvojiti dve stvari koje se stalno mešaju. Jedno je imati kamere, a sasvim drugo je imati upotrebljiv snimak u trenutku kada zatreba. Razlika između to dvoje nije u ceni opreme nego u tome kako je sistem osmišljen, gde su uređaji postavljeni i kako se održava.
Situacija koja se ponavlja izgleda ovako. Vlasnik lokala ujutru zatekne provaljena vrata i odmah ide da pogleda snimak. Snimak postoji, vidi se figura koja prilazi, otvara i ulazi. I to je sve. Lice se ne razaznaje jer je kamera postavljena previsoko, pa hvata samo teme i ramena. Uz to je osoba bila okrenuta ka izvoru svetla, pa je lik ostao u senci. Snimak potvrđuje da se nešto desilo, ali ne pomaže ni u identifikaciji ni kao dokaz. Ovo je najčešća greška u postavljanju, jer se kamere obično montiraju visoko da bi bile van domašaja, a pri tome se zaboravlja da ugao odlučuje o prepoznatljivosti. Rešenje je da postoji bar jedna kamera na visini lica, postavljena na tačku kroz koju svako mora proći – ulaz. Zbog toga se raspored ne improvizuje nego se radi kroz planiranje i projektovanje sigurnosnih sistema, gde se unapred određuje šta koja kamera treba da vidi.
Broj koji se najviše ističe pri kupovini je rezolucija, ali on sam po sebi ne znači mnogo. Ono što odlučuje da li ćete nekoga prepoznati je koliko piksela pada na samo lice, a to zavisi od tri stvari, od rezolucije, od udaljenosti i od širine kadra. Ista kamera koja daje savršen snimak na tri metra, na petnaest metara daje mrlju. Zbog toga se u struci razlikuje nekoliko nivoa. Detekcija znači da vidite da nešto postoji. Prepoznavanje znači da razlikujete čoveka od vozila. Identifikacija znači da možete reći ko je tačno u pitanju, i za nju je potrebno neuporedivo više detalja. Praktična posledica je važna. Jedna kamera koja pokriva ceo parking daje pregled ali ne daje identifikaciju. Za identifikaciju je potrebna uža zona i bliži kadar. Zato dobar sistem kombinuje kamere sa širokim pregledom i kamere postavljene na uskim tačkama kroz koje se mora proći.
Svetlo je faktor koji obara više snimaka nego bilo šta drugo. Prvi problem je kontrasvetlo, situacija u kojoj se iza osobe nalazi jak izvor svetla, na primer staklena vrata ili prozor. Kamera se prilagodi svetlijem delu kadra, a osoba ostane potpuno tamna. Drugi je noćni režim, gde jeftinije kamere daju zrnastu, mutnu sliku, a infracrveno osvetljenje se odbija od najbližeg predmeta, pa se prednji plan prebeli a pozadina ostane u mraku. Treći je direktno sunce u određeno doba dana, koje na nekoliko sati praktično zaslepi kameru. Četvrti su farovi vozila noću, koji potpuno unište kadar na ulazu u dvorište. Sve se ovo rešava u fazi planiranja, biranjem položaja, uglova i kamera koje podnose velike razlike u osvetljenju. Praktičan test za svakoga je jednostavan, pogledajte svoj snimak noću i u podne, a ne samo popodne kada je svetlo idealno.
Ovo je detalj koji ljude najviše iznenadi. Snimci se ne čuvaju zauvek nego se prepisuju u krug, najstariji materijal se briše kada se disk popuni. Koliko dana sistem drži zavisi od broja kamera, rezolucije, broja slika u sekundi i veličine diska. Kod jeftinijih postavki taj period ume da bude vrlo kratak, ponekad samo nekoliko dana. Problem nastaje jer se veliki broj događaja ne primeti odmah. Krađa iz magacina se otkrije pri popisu. Oštećenje vozila se vidi tek kada se čovek vrati sa puta. Nestanak nečega iz stana se primeti posle odmora. Ako je period čuvanja kraći od vremena za koje se problem otkrije, snimka jednostavno više nema. Zato se dužina arhive planira prema stvarnoj upotrebi objekta, a ne prema onome što disk slučajno može da primi. Isto tako je važno znati kako se snimak izvozi, jer se u panici često gubi vreme na traženje kabla i lozinke.
Ovo je ozbiljna slabost velikog broja postavki. Snimač se često nalazi na vidnom mestu, u istoj prostoriji koja se štiti, ponekad ispod pulta ili u ormanu odmah pored ulaza. Provalnik koji zna šta radi prvo uzme ili uništi snimač, i time nestaje ceo dokaz, koliko god kamere bile dobre. Rešenje ima nekoliko slojeva. Prvi je da uređaj bude fizički skriven i zaključan, i to u prostoriji do koje se ne dolazi lako. Drugi je rezervni zapis na drugom mestu, jer ako se snimak paralelno prenosi izvan objekta, uništavanje uređaja više ne briše dokaz. Treći je napajanje, jer sistem koji stane pri nestanku struje ne snima baš u trenutku kada je najpotrebniji, pa se predviđa rezervno napajanje. Četvrti je veza, jer prekid interneta ili telefonske linije ne sme da prođe neprimećeno. Zbog toga se kod ozbiljne zaštite kamere kombinuju sa nadzorom iz operativnog centra, kroz uslugu kakva je video monitoring, gde se prekid i gubitak slike odmah vide.
Ovo je razlika koju vredi razumeti pre kupovine bilo čega. Video nadzor je sistem koji beleži šta se dešava i njegova vrednost je najvećim delom u onome što se gleda posle događaja. Alarmni sistem je sistem koji otkriva upad dok traje i pokreće reakciju, sirenu i dojavu. Kamera sama po sebi nikoga ne zove i ništa ne sprečava. Zbog toga se najbolji rezultat dobija kada ta dva rade zajedno, jer alarm javi da se nešto dešava, a video omogući da se u tom trenutku proveri da li je stvarno ili je lažna dojava. Time se rešava i najveći praktični problem kod alarma, lažne dojave izazvane kućnim ljubimcem, promajom ili tehničkom greškom. Kada postoji vizuelna provera, reakcija je brža i preciznija, jer se odmah zna da li se šalje tim ili se stvar rešava telefonom, a to je razlika koja se meri minutima.
Kratka lista onoga što se stalno ponavlja. Prva je previsoka montaža, koja daje pregled ali ne i lice. Druga je pokrivanje širokog prostora jednom kamerom, umesto da se pokriju tačke kroz koje se mora proći. Treća je zaboravljanje ulaza i prilaza, pa se pokrije dvorište a ne i kapija. Četvrta je postavljanje kamere tako da gleda ka izvoru svetla. Peta je vidljiv i lako dostupan kabl, koji se preseče za par sekundi. Šesta je nepokrivena mrtva zona odmah ispod same kamere. Sedma je zapušten objektiv, paučina, prašina i kapi kiše, zbog čega snimak postane mutan a niko to ne primeti. Osma je pogrešno vreme i datum na uređaju, što snimku oduzima vrednost. Deveta je nepromenjena fabrička lozinka, što je bezbednosni rizik sam po sebi. Deseta je izostanak bilo kakve provere, sistem se postavi i više se ne dodirne godinama.
Video nadzor nije stvar u kojoj se sme improvizovati, jer se snimanjem obrađuju podaci o ljudima. Nekoliko načela važi svuda. Snimanje mora imati jasnu svrhu, zaštitu imovine i lica, a ne opšte praćenje. Prostor koji se snima mora biti vidno označen obaveštenjem, tako da svako ko ulazi zna da je pod nadzorom. Ne snimaju se prostori u kojima postoji očekivanje privatnosti, svlačionice i sanitarni čvorovi. Kod stambenih objekata je posebno osetljivo snimanje tuđeg ulaza, prozora ili dvorišta, kao i javne površine, pa se kamera usmerava tako da pokriva sopstveni posed. Snimci se čuvaju ograničeno vreme i pristup im ne sme imati bilo ko. Kod poslovnih objekata i zajedničkih prostora u zgradama postoje dodatne obaveze, uključujući i internu dokumentaciju. Zbog toga se kod firmi i stambenih zajednica pre postavljanja radi procena, a njen formalni oblik je akt o proceni rizika, koji ujedno pokazuje i šta objektu stvarno treba.
Sistem koji se postavi i zaboravi po pravilu prestane da radi mnogo pre nego što iko to primeti. Nekoliko provera koje traju malo a vrede mnogo. Jednom mesečno pogledajte živu sliku sa svake kamere, i to i danju i noću. Proverite datum i vreme na uređaju. Uverite se da se snimak zaista beleži i probajte da izvezete jedan isečak, jer se tako otkriva da li uopšte znate kako se to radi. Jednom u nekoliko meseci obrišite objektive, jer paučina i prašina najviše kvare noćni snimak. Proverite da li je disk ispravan, pošto diskovi u ovim uređajima rade neprekidno i troše se. Proverite rezervno napajanje i bateriju. Promenite lozinke i ograničite ko ima pristup. I na kraju, povremeno proverite da li su se uslovi promenili, jer novo drvo, nova nadstrešnica ili preseljena polica mogu potpuno zakloniti ono što je kamera ranije videla.
Redosled je uvek isti i počinje pitanjem koje ljudi obično preskoče, šta se tačno štiti i od čega. Prvo se popišu vrednosti i tačke ulaza, vrata, prozori, kapije, magacin, kasa, prostorija sa opremom. Zatim se određuje šta koja kamera treba da vidi i na kom nivou, da li je dovoljan pregled ili je potrebna identifikacija. Zatim se planira osvetljenje i uglovi, uz proveru kako izgleda scena noću. Zatim se bira dužina arhive prema tome za koliko dana se problem realno otkrije. Zatim se rešavaju zaštita uređaja, napajanje i veza. Zatim se odlučuje da li ide samo snimanje ili i reakcija, alarm i nadzor iz centra. I na kraju se postavlja plan održavanja i provere. Kada se ovako postavi, sistem prestaje da bude ukras na fasadi i postaje alat koji radi u trenutku kada je potreban, a sve to počinje jednim izlaskom na teren i procenom bezbednosnog rešenja za objekat.
