Kada se govori o alarmu, većina ljudi zamišlja glasnu sirenu koja se oglasi kada neko uđe. To jeste deo priče, ali daleko od celine. Sirena ima dve stvarne funkcije. Prva je da uznemiri i požuri onoga ko je ušao, jer buka skraćuje vreme koje je spreman da provede unutra. Druga je da obavesti one koji su u blizini. Ono što sirena ne radi je da nekoga pozove, da proveri šta se dešava i da pošalje pomoć. U praksi se dešava sledeće. Sirena se oglasi u dva ujutru, komšije pogledaju kroz prozor, vide da ništa ne gori i vrate se u krevet, jer su navikli da su takve dojave najčešće lažne. Posle nekoliko minuta sirena se sama isključi, jer je tako podešena. Vlasnik sazna za sve tek ujutru. Iz toga sledi jednostavan zaključak. Alarm ima vrednost tek onda kada iza njega postoji neko ko ga prati i ko na dojavu reaguje, jer bez toga ostaje samo zvuk.
Priča koja se često čuje ide ovako. Vlasnik manjeg lokala ugradi alarm, jer tako traži osiguranje i jer je tako sigurnije. Sistem radi, uključuje se svako veče, sirena je ispravna. Jedne noći dođe do upada. Sirena se oglasi, radi tri minuta i stane. Provalnik za to vreme uzme ono po šta je došao i izađe. Ujutru vlasnik zatekne štetu i shvati da je alarm uredno odradio ono za šta je postavljen, proizveo zvuk, ali da nikakva reakcija nije usledila. Kada se posle toga analizira šta je nedostajalo, ispostavi se da su u pitanju tri stvari. Nije bilo dojave nikome van objekta. Nije bilo provere da li je dojava stvarna. I nije bilo izlaska na teren. To su upravo tri stvari koje pokriva alarm monitoring, jer se signal ne završava na sireni nego stiže tamo gde neko dežura i odmah preduzima korake.
Kada je sistem povezan sa nadzornim centrom, tok događaja izgleda sasvim drugačije. U trenutku kada detektor reaguje, centrala šalje signal putem telefonske linije, mobilne mreže ili interneta, i taj signal dolazi na ekran operatera. Operater tada vidi koji objekat je u pitanju, koja zona je aktivirana i u koje vreme. Sledi provera, koja može biti telefonska, poziv vlasniku uz dogovorenu lozinku, ili vizuelna, ako postoje kamere. Ako se potvrdi da je dojava stvarna ili ako se ne može isključiti, šalje se interventni tim, a po potrebi se obaveštavaju policija, vatrogasci ili hitna pomoć. Ključna prednost je u tome što se sve to dešava u realnom vremenu, dok događaj još traje, a ne ujutru kada je sve gotovo. Uz to, centar prati i stanja koja vlasnik nikada ne bi primetio, nestanak struje, prekid veze, praznu bateriju i gubitak slike sa kamera.
Lažne dojave su najveći neprijatelj svakog alarma, jer ljudi zbog njih prestanu da uključuju sistem. Uzroci su predvidivi. Prvi je kućni ljubimac, jer obični detektori pokreta reaguju na toplotu i kretanje, pa mačka koja se popne na policu podigne alarm. To se rešava detektorima koji ignorišu manju masu i pravilnim postavljanjem. Drugi je promaja i strujanje toplog vazduha, pa se detektor ne postavlja preko puta ventilacije, klime ili grejalice. Treći je sunce koje pada direktno na detektor u određeno doba dana. Četvrti su zavese, baloni i biljke koje se pomeraju. Peti je ljudska greška, pogrešna šifra i zaboravljeno isključivanje, i to je najčešći uzrok od svih. Šesti je slaba baterija u bežičnim elementima. Kada se sistem pravilno projektuje i redovno servisira, broj lažnih dojava padne na zanemarljiv nivo, a to je važno, jer alarm koji se ne uključuje ne štiti ništa.
Postoje dva pristupa i najbolji rezultat daje njihova kombinacija. Perimetarska zaštita reaguje na samom ulazu, magnetni kontakti na vratima i prozorima i detektori loma stakla. Njena prednost je što alarmira u trenutku pokušaja, pre nego što je neko ušao, a to je najvrednije vreme koje uopšte postoji. Njena mana je što traži više elemenata. Unutrašnja zaštita reaguje na kretanje u prostoru, detektori pokreta u prostorijama. Njena prednost je što je jeftinija i pokriva veću površinu, a mana što se aktivira tek kada je neko već unutra. Uz to postoji i zaštita ključnih tačaka, prostorije sa vrednostima, kase, magacina i prostorije sa opremom. Kod stanova i kuća se obično kreće od unutrašnje zaštite i ulaza, a kod poslovnih objekata se planira slojevito. Kada se sve to bira, važno je da postoji i mogućnost delimičnog uključivanja, da noću bude aktivan spoljni obruč dok ukućani slobodno hodaju po stanu.
Kod alarma se najviše priča o provali, a postoji funkcija koja u nekim situacijama vredi mnogo više. To je panik dojava, mogućnost da se pritiskom na taster ili kombinaciju na tastaturi pošalje signal za pomoć, i to bez sirene. To je važno u situacijama u kojima neko već jeste u objektu, jer se zvukom situacija može pogoršati. Slična je i prinudna šifra, poseban kod koji naizgled isključuje alarm ali istovremeno tiho javlja centru da je isključenje izvršeno pod prinudom. Kod starijih osoba koje žive same postoji i medicinska dojava, gde se pritiskom na dugme poziva pomoć. Kod lokala je koristan panik taster ispod pulta. Sve ove funkcije imaju smisla samo ako neko prati signal, jer bez nadzornog centra one nemaju kome da se jave. Zbog toga se pri planiranju sistema uvek pita čemu objekat služi i ko u njemu boravi, a ne samo koliko ima prostorija.
Ova dva sistema rešavaju različite probleme i zbog toga se dopunjuju. Alarm otkriva događaj dok traje i pokreće reakciju, ali ne može reći šta se tačno dešava. Kamera pokazuje šta se dešava, ali sama nikoga ne zove. Kada rade zajedno, dobija se ono što je u praksi najvrednije, provera dojave u realnom vremenu. Operater koji primi signal može odmah pogledati sliku sa te zone i videti da li je reč o stvarnom upadu ili o mački, promaji ili grešci. To skraćuje vreme reakcije, smanjuje broj nepotrebnih izlazaka i, što je najvažnije, povećava tačnost informacije koja se prosleđuje nadležnim službama. Isti princip važi i za požarnu dojavu i za tehničke alarme, za nestanak struje, curenje vode i otvaranje prostorija koje ne bi smele biti otvorene u to doba, a sve to se u ozbiljnim postavkama povezuje u jedinstveni sistem tehničke zaštite.
Pitanje koje se postavlja gotovo uvek. Žični sistemi su najpouzdaniji, jer nema baterija ni radio smetnji, ali traže postavljanje kablova, pa su prirodan izbor kada se radi novogradnja ili adaptacija. Bežični sistemi se postavljaju brzo i bez oštećenja zidova, pa su logični za već uređene prostore i za iznajmljene objekte. Ono na šta se kod bežičnih pazi je baterija, koja se menja periodično, i domet, jer debeli zidovi i metalne konstrukcije smanjuju signal. Kvalitetni bežični sistemi imaju nadzor nad svakim elementom, centrala zna ako neki detektor prestane da se javlja ili ako mu padne baterija, i to prijavljuje. Kod povezivanja sa centrom bitna je i rezervna putanja, ako padne internet, signal ide preko mobilne mreže. Praktično pravilo je da se ne bira po tehnologiji nego po objektu, a najčešće se u praksi kombinuju obe.
Najčešća greška je kupovina opreme pre nego što se zna šta se štiti. Dobar sistem počinje obilaskom objekta i pitanjima koja su naizgled banalna. Kuda se ulazi i izlazi. Koji prozori su dostupni sa terena ili sa nadstrešnice. Gde se drže vrednosti. U koje vreme je objekat prazan. Ko sve ima ključ. Ima li kućnih ljubimaca. Ima li starijih osoba ili dece. Koliko dugo traje reakcija sa najbliže tačke. Tek na osnovu toga se određuje broj i tip elemenata, i tada se dobija sistem koji štiti ono što treba umesto onoga što je bilo lako postaviti. Isto važi i za poslovne objekte, gde se u obzir uzimaju smene, dostave, magacini i pristup zaposlenih. Za firme i objekte sa većim rizikom taj postupak ima i formalni oblik, procenu i dokumentaciju, a izlazak na teren i procena se rade unapred kroz zakazivanje termina za procenu objekta.
Sistem koji je odlično postavljen a loše se koristi ne vredi mnogo. Nekoliko stvari čini razliku. Prva je da se alarm zaista uključuje, i to svaki put, jer se najveći broj šteta desi kada je bio isključen. Druga je da šifre budu poznate samo onima koji treba i da se menjaju kada se promeni osoblje ili kada neko dobije ključ. Treća je da svi ukućani ili zaposleni znaju šta rade kada se alarm oglasi, i da postoji dogovorena lozinka za proveru. Četvrta je redovan servis, provera detektora, baterija, sirene i veze sa centrom. Peta je da se prijavi svaka promena u prostoru, preseljena polica, nova klima, novo drvo ispred kamere, jer sve to menja uslove. Šesta je da se povremeno uradi probna dojava, jer je to jedini način da se zna da lanac radi od početka do kraja.
Kada se sve sabere, zaštita ne zavisi od toga koliko uređaja imate nego od toga da li postoji ceo lanac. Prvo, otkrivanje, da se upad primeti u trenutku kada se dešava. Drugo, dojava, da signal ode nekome van objekta. Treće, provera, da se utvrdi da li je dojava stvarna. Četvrto, reakcija, da neko izađe na teren i da se po potrebi obaveste nadležne službe. Peto, dokaz, da postoji snimak koji nešto znači. Ako bilo koja karika nedostaje, ostale gube na vrednosti. Zbog toga alarm koji niko ne prati ostaje samo zvuk, a kamera koju niko ne gleda ostaje samo arhiva. Kada lanac postoji ceo, tada se dobija ono zbog čega se sve i radi, mirna noć i sigurnost da će neko reagovati i onda kada vi spavate, ste na putu ili jednostavno niste u prilici da bilo šta primetite.
